Salaš kao usamljeni objekat u beskrajnom prostoru vojvođanske ravnice već sam po sebi budi u čoveku idiličnu i romantičnu predstavu o životu na ovim prostorima. Salaš (mađ. szallas), reč koja se često spominje u Vojvodini i Mađarskoj, oslikava nekadašnji paorski način života na ovim prostorima, kada se rad obavljao van sela, daleko, na njivi. Na salašu se oduvek odvijalo celovito bitisanje: rad, odmor, veselje, tako da je on ujedno bio i dom i radno mesto, i izletište i odmorište.
Činila ga je glavna kuća sa okolnim pratećim objektima, poput kuće za poslugu, radnike, zatim ambari, štale i pomoćne radne prostorije. Kuću su čuvali drvoredi jasena, bagrema, raznog voća. Najviše salaša je bilo u okolini Subotice, Sombora, na Čeneju kod Novog Sada, a bilo ih je i u Banatu, pa i Sremu. Iako tokom godina ratova i promena, salaši gube svoju funkciju, danas kao ostrva „u moru ravnice“, dobijaju novu dimenziju – postaju značajan činilac turističke ponude. Ove osamljene kuće, daleko od gradske gužve, prenose i čuvaju duh starog načina života, postaju oaze tradicije.
Zima na salašima je turistički program koji za cilj ima da promoviše jedan važan deo turističke ponude Vojvodine, salaše. Put nas vodi kroz dve destinacije, Novi Sad i Suboticu, koje su prepoznatljivi turistički centri i polazne tačke za domaće i strane goste ka salašima. Turisti danas traže jedinstven doživljaj, a salaši pričaju svoju priču o načinu života kroz tradicionalno pripremanje i služenje hrane uz dobra vina i rakije i uz zvuke tamburica.
