Kanjon Drine je manje poznat javnosti po naučnim prirodnjačkim znamenitostima koje pretstavljaju prirodnjački fenomen biljnog i životinjskog sveta, jedinstven u Svetu. Raznovrstan geomorfološki sastav, pravac pružanja kanjonskih pritoka Rače, Dervente, Nevenskog potoka, Crnog potoka, Brusnice, Žepe, Rzava i sam položaj planine Tare obezbeđuje posebna mikroklimatska staništa, sa malim klimatskim varijacijama, gde je omogućen opstanak iskonskih prašumskih sastojina endemskih i relitnih biljnih i životinjskih vrsta.
Pa kanjoni ovih pritoka su zaklonjena mesta i prestavljaju zbegove (refugione) živog sveta na malim staništima. U njima su minimalna klimatska kolebanja tokom godine tako da su opstale životne forme u ekstremnim uslovima samo u ovim lokalitetima. Tokom istorijke prošlosti smena ledenog i međuledenog doba, u doba glacijacije, uništila je bogatu floru Evrope i tako su ovi lokaliteti prestavljali naknadne centre raseljavanja živog sveta. Neke vrste su opstale i zadržale samo na uskim područjima kanjona i prestavljaju relikte, žive fosile i endeme. Od biljnog sveta najpoznatija je Pančićeva omorika, Dervetanski i Dobrunski različak, kandilica, divlji čubor, Pančićeva mlečika, mlečika kamenjarka, koheja, stamata i druge.
Danas kanjon Drine sa pritokama ima lokalitete pelideminentnih biljnih zajednica gde su nalazišta sa preko trideset drvenastih i preko stotinu zeljastih biljaka na površini od svega 4 ara i to predstavlja evropski fenomen. U ostalim šumama Evrope su dominantne šumske biocenoze gde preovlađuju jedna ili dve biljne vrste.
Perucac-jezero-Kanjom-s-(32)Postoje retkosti kao što je čista sastojina oraha u Aluškom potoku. Za orah se smatralo da je donesen sa Bliskog istoka. Pelenovom analizom ustanovljeno je da je orah živeo na našem tlu pre šest hiljada godina. Ostaci čistih sastojina nađeni su na Đerdapu na sepentinu i smatralo se da je to jedinstvena divlja sastojina u Svetu. Međutim, takva šuma postoji i u Aluškom potoku i to na krečnjačkoj podlozi.
Šume prašumskog tipa jedino su se u Evropi zadržale na Balkanu. Poznata je prašuma u Perućici, a manje je poznato da postoje takve šume i na rubovima kanjona Drine, kao što je Topli do, ili na primer bukova šuma u kanjonu Rače na površini od 5,5 hektara.
Kanjon Drine nije poznat samo po posebnoj flori i fauni. Refugijalna biljna staništa Drine i pritoka su stalno boravište mrkog medveda karakterističnog za istočnu Bosnu i zapadnu Srbiju. Uobičajni kosmatoliski oblik medveda Evrope ima stalna boravišta i zimovnike u kanjonskim pećinama, ima tamniju boju i dostiže težinu preko 350 kilograma. Smatra se najpribližnijim oblikom savremenika pećinskog čoveka. U vrletima kanjona stalno mesto boravka je i divokoze koja se spušta i do nadmorske visine od 300 metara što prestavlja jedinstven slučaj u Svetu. Razlikuje se i od ostalih oblika ove vrste i anatomski. U ostalim krajevima Sveta divokoze žive samo na preko 1000 metara nadmorske visine. Kanjon Drine sa planinom Tarom ima veoma bogatu faunu ptica, gmizavaca, vodozemaca i insekata što prestavlja potrebe dugogodišnjeg opsežnog proučavanja.
U dvogodišnjem fitecenološkom proučavanju kanjona Drine dr. Vojislav Mišić sa Biološkog instituta iz Beograda, sa saradnicima potvrdio je dugo osporavanu tezu od naučnih krugova Zapada o refugialnim staništima. Sa evidencijom naučnih radova ustanovljeno je da u kanjonima Balkana u dalekoj prošlosti, u ekstremnim uslovima, jedino moguć bio opstanak pojedinih životnih vrsta i da je naknadno u povoljnim uslovima omogućeno njihovo rasprostiranje.
Postoji jedna interesantna analogija da kanjoni i klisure Balkana nisu bili samo zbegovi biljaka i životinja u ekstremnim uslovima tokom istorije već zbegovi očuvanja kulturne baštine i pismenosti balkanskog naroda po manastirima. Takvi su manastiri u kanjonu Rače, manastir Rača, u kanjonu Rzava Dobrunski manastir, u kanjonu Maleševe manastir Maleševo.
