Pruga koja spaja Niš sa Zaječarom, odnosno Borom i Negotinom je napravljena krajem XIX veka i bila je veliki izazov za projektante, a još veći za neimare.

Na deonici od Svrljiga do Knjaževca pruga se probija kroz kanjon Svrljiškog Timoka ali ne prati njegov izuvijani tok već put skraćuje kroz 32 tunela i preko približno istog broja mostova. Nekad je značajan broj putnika išao do prve stanice Rgošta, banje koja se do tridesetih godina prošlog veka ravnopravno takmičila sa Sokobanjom. Kada je Banja bila na glasu a posetioci mnogobrojni, nastala je i izreka Ići ćemo do Rgošta pa šta košta.

Sokobanja je u međuvremenu postala jedna od najposećenijih banja Srbije a zatureno Rgošte je nepravedno zaboravljeno. Grad Knjaževac koji polako izlazi iz krize, ozbiljno računa na ovu banju kao na budući centar zravstvenog i seoskog turizma.

Stanica Miljkovac je udaljena deset kilometara i najveći broj tunela se nalazi baš na tom delu. Put kroz reku je bar duplo duži, nije preterano atraktivan a rečni kanjon je praktično neprohodan. Jedini posetioci ovog dela kanjona su pružni radnici i retki ribolovci. Najlepši deo kanjona krivuda od Miljkovca do Palilule i Niševca. Selo Palilula je deo naselja Varoš koji se oformio uz prugu. Varoš je nekad bila podgrađe Svrljiškog grada koji se ustoličio na visokoj steni iznad reke. Ostatke Svrljiškog grada meštani nazivaju Kule.

Nekad je prostranu Svrljišku kotlinu ispunjavalo veliko jezero. Po proceni geologa to je bilo tokom neogena. Oivičeno Svrljiškim planinama i Tresibabom jezero se namerilo na zapadni obod Tresibabe, par stotina visoku stenu koja se pruža par kilometara pravcem istok-zapad. Voda je zaobilazila tvrde stene a mrvila sipljive pa je putanja proboja neverovatno duga i krivudava. Taj deo se zove Svrljiško ždrelo i sigurno je najslikovitija klisura u Srbiji. Na par stotina visokoj steni, sa koje se pruža nezaboravan pogled na Ždrelo je podignut Svrljiški grad.

Grad se pominje u XII veku, tokom vladavine Stefana Nemanje.

Ovaj nepristupačan grad je razorio turski odmetnik Musa 1412. godine. Priča se da je lokalni spahija sa imanja kretao u grad i da je palio lulu. Lula bi gorela tokom njegovog puta pa je nekadašnje podgrađe po tome prozvano Palilula. Na mestu gde se reka Belica uliva u Svrljiški Timok je napravljena mala brana pa se tu tokom leta rado kupaju deca iz okoline. Pored Belice, Timok dobija vodu od izvora tople vode koji se naziva Banjica pa su ovde dolazili i stariji meštani da leče reumatizam.

Autor: Dragan Bosnić