Na nekadašnjem selu skoro da nije bilo čoveka koji ne peva, što se vidi i po tome što se pevalo uvek, bez obzira na namenu odnosno značaj prilike u kojoj se to čini (svečana prilika ili pripada svakodnevnom životu). Narodnu pesmu stvara anonimni pojedinac, ali najčešće ne kao neku u potpunosti novu tvorevinu, već u skladu sa postojećom tradicijom. Prenoseći se usmenim putem, vremenom ona postaje kolektivna tvorevina, pa tako i njena svojina. Sa prenošenjem od jednog do drugog pevača, pesma se delimično menja i na taj način dolazi do stvaranja sličnih pesama — varijanata. U svetu pesama postoji i selekcija, tako da neke pesme zauvek nestaju iz narodne prakse. Postoje razni razlozi za ovu pojavu, kako oni iz domena muzike, kad jedne pesme potiskuju druge, tako i oni vanmuzički, kao što je to npr. nestanak obreda ili posla uz koji se pevaju neke pesme.
S obzirom da se u narodnoj praksi pesme ne kazuju, već isključivo pevaju, što je konstatovao još Vuk Karadžić, svaka narodna pesma predstavlja svojevrsnu zajednicu melodije i teksta. Svojim zajedničkim izvođenjem, melodija i tekst su u pevanju vezani tako čvrsto, da ih čak i najsposobniji narodni pevači teško mogu da razdvoje i interpretiraju odvojeno. Inače, tekst se u pesmi javlja kao veoma značajan element, posmatrano kako sa aspekta svoga sadržaja, tako i sa aspekta konstruktivne uloge koju ima u pesmi.
Kao važan problem, kada je u pitanju istraživanje instrumentalne tradicije, ističe se uloga instrumenta u čovekovom životu, jer se odnos čoveka prema instrumentu menjao i razvijao srazmerno sopstvenom razvitku. U ovome se vidi sličnost sa narodnim pevanjem koje se razvijalo od nečega i nije bilo pevanje u pravom smislu reči (jer je pripadalo obredu), do pevanja kakvim ga najčešće shvatamo. Muzički instrument je prvobitno bio nešto što bi se moglo nazvati zvučnim oruđem, jer se na njemu nije sviralo, već su se proizvodili razni zvuci i šumovi, sa ciljem da se pospeši komunikacija čoveka sa višim silama kojima je određeni obred bio posvećen. Sledeća faza razvoja instrumentalne muzike se odnosila na instrument kao signalno sredstvo. Poslednja i moglo bi se reći najnaprednija faza razvoja instrumenata je kad on postaje muzička sprava u pravom smislu reči, a melodija ideal kojem se teži. U našoj narodnoj muzici instrumenti se uglavnom nalaze u ovoj poslednjoj fazi, tako da je njihova svirka strogo namenska, vezana za neku konkretnu priliku (svadbu, slavu, žetvu, rabadžijanje), ili još češće za narodnu igru.
Jedna od najpoznatijih izvornih pesama je - 'Zapevala sojka ptica', koja spada u porodične pesme. Takve pesme pevane su isključivo u porodičnom krugu, i na selu i u gradu. Najčešći motiv im je sudbina žene dovedene u novi dom posle udaje. Česta tema su i bratska i sestrinska ljubav... Pesma 'Zapevala sojka ptica', poreklom iz Prizrena, govori o buđenju Kate da spremi darove, kojih ona nema, ali ju je majka ipak, i bez pitanja, udala.
Izvor: "FENOMEN ETNO MUZIKE U SRBIJI. NA KOJI NAČIN ETNO MUZIKA KOMUNICIRA SA MLADIMA U SRBIJI"
Autor: Marija Mara Jovičić
