O Lazarevoj suboti, pokretnom prazniku koji uvek pada u subotu cvetne nedelje, ili uoči Cveti, svuda po Srbiji su u prošlom veku naselja obilazile lazarice, skupine devojaka koje su išle od kuće do kuće i, uz svoju uobičajenu igru, pevale u svakom domaćinstvu prigodne pesme, želeći domu i ukućanima napredak i sreću u svakom pogledu.
Budući da se lazarice najčešće i u najvećem broju skupina kreću po naseljima na cvetni petak, tj. danas, ovaj se dan po tome još naziva lazarički petak.
Lazaričke pesme, uz neka opšta mesta i stalni pripev, uvek su podešene prema svojstvima domaćinstva i njegovom porodičnom sastavu, budući da lazarice za svakog njegovog člana nastoje, a to se od njih i očekuje, da otpevaju poneku pesmu ili strofu. Po tome je sadržaj njihovih pesama nepregledan niz prigodnih gotovih formula i improvizacije kojom se postižu neposrednost i aktuelnost. Stoga spremanje lazarica za ovaj ophod počinje odmah čim se zaposti uskršnji post, jer treba u pevanju složiti glasove, u igri, koja je izvođački strogo utvrđena, uvežbati pokrete i raspored mesta, zapamtiti reči pesama i, radi postizanja namenske živosti i prepoznatljivosti, biti spreman za udevanje novih stihova, ponekad na licu mesta.
Devojka koja ne učestvuje u lazaricama - prema verovanju iz Pčinje - na onom svetu nosiće žabama vodu.
Lazaričke skupine imaju u svakom našem kraju utvrđen broj učesnica, od tri u Šumadiji do dvanaest u Leskovačkoj Moravi. Glavnu ulogu u njima imaju lazari, devojke koje su najlepše obučene i okićene, a ponegde još snabdevene sabljama ili nožem, a u novije vreme i revolverima, kao muškarci. Skupine su u svakom domaćinstvu rado primane, a u nagradu za pesmu, igru i lepe želje su dobijale razne poklone, najčešće u naturi.
Autor:Mile Nedeljković
