Srpska pravoslavna crkva danas obeležava dan Svetih sedam sveštenomučenika Hersonskih: Vasilije, Jefrem, Evgenije, Elpidije, Agatodor, Eterije i Kapiton. Svi ovi behu episkopi u Hersonu u razna vremena, i svi postradaše (jedini Eterije umre mirno) od nevernika, bilo od Jevreja, ili Grka, ili Skita. Svi su oni odlazili u te divlje strane kao misionari, šiljani od patrijarha jerusalimskog, da pronose svetlost jevanđelsku. Svi namučeni behu i postradaše radi Gospoda svoga.
Vasilije vaskrse sina nekoga kneza u Hersonu, što ogorči Jevreje, te ga optužiše. Bi vezan za noge i vučen ulicama gradskim dok dušu ne ispusti. Jefrem bi mačem posečen. Evgenije, Elpidije i Agatodor behu bijeni štapovima i kamenjem dokle duše svoje Bogu ne predaše. Eterije požive u vreme Konstantina Velikog, te u slobodi i miru upravljaše crkvom, sagradi veliki hram u Hersonu, i skonča mirno. Kada poslednji od njih, Kapiton, bi poslan za episkopa, potražiše divlji Skiti od njega znak, pa da veruju. I predložiše mu sami da uđe u ognjenu peć, pa ako ne izgori, oni će svi poverovati u Hrista. Sa toplom molitvom i nadom na Boga Kapiton metnu omofor arhijerejski na sebe i prekrstivši se uđe u zažarenu peć držeći i srce i misli svoje uzdignute k Bogu. I postoja u plamenu oko jednoga časa, i bez ikakve povrede, ni na telu, ni na odelu, izađe zdrav. Tada svi povikaše: jedan je Bog, Bog hrišćanski, veliki i silni, koji sačuva služitelja svoga u peći ognjenoj! I krsti se ceo grad i sva okolina.
O ovome čudu pričalo se mnogo na Nikejskom saboru. I svi proslaviše Boga i pohvališe čvrstu veru svetog Kapitona. A Kapitonu se desi da ga na putu uhvatiše na reci Dnjepru neznabožački Skiti i u reku utopiše. Svi postradaše početkom IV veka.
