Najveća hilandarska retkost je osnivačka povelja Stefana Nemanje, data 1198. godine. To je prekrasna povelja! Prekrasna? Mi znamo samo jedan njen prepis koji je u litografiji izveo Dimitrije Avramović. Kada je on 1847. boravio, odnosno štampao knjigu o spomenicima na Svetoj Gori, dao je faksimil te povelje koja je kasnije poklonjena kralju Aleksandru Obrenoviću, 1866, kada i Miroslavljevo jevanđelje. Kad je došla u posed dvora, kralj Aleksandar je povelju poklonio Narodnoj biblioteci, i ona je nestala u Prvom ratu, a jevanđelje je zadržao u dvoru, i tako je ono sačuvano, čak prošlo neke nesrećne konzervacije.

Hilandarska zbirka povelja ne obuhvata samo srpske povelje. Kada je nastalo naše plemstvo i srpska država padom Smedereva pala pod tursku vlast, još se jedno vreme javljaju kao darodavci poslednji izdanci Brankovića, tada već u ugarskoj službi, kao komandant južne granice prema Turskoj. Kao vlasnici nekadašnjih velikih imanja u Sremu - to su ti takozvani sremski despoti, sada već jako osiromašeni, oni zaista otkidaju od usta da bi dali za Hilandar.

Od 16. veka se javlja nešto što ranije i nije bilo, a to je "slanje u pisaniju". Kaluđeri izbegavaju pravi termin, oni ne prose. Interesantno je da srpsko monaštvo nije stvorilo monahe lutalice, kao rusko, koji beže po celoj Rusiji, idu i torbare. Srpsko monaštvo je sačuvalo nešto od tog otmenog ponašanja: oni "idu u pisaniju", ali nose darove ruskim carevima. Ja sam nalazio u tome dokumente: Hilandar je imao šta da da. Hilandar je dobio, i danas to postoji, jedan komad najveće hrišćanske svetinje - komad drveta na kome je Hristos razapet, a koji je još Sv. Sava pribavio. U 18. veku, Hilandarci su odlučili da nekoliko komadića tog drveta odnesu Rusima, te čuvene hilandarske relikvije, kao i ikone Svetog Save i Simeona. Tada se i javlja tipično hilandarska dvojna ikona Svetog Save i Simeona, koja se kasnije proširila.

Autor teksta:Akademik Dejan Medaković