Hrišćanski svetitelj, prepodobni Roman Slatkopojac koji je živeo u 5. i 6. veku, bio je poznat kao himnograf. Rodom iz Sirije, poticao je iz jevrejske porodice koja je primila hrišćanstvo. U Konstantinopolju je služio u crkvi Presvete Bogorodice.

Sva je prilika da je osim muzike izučavao i medicinu, jer su njegove pesme pune starih medicinskih izraza. Napisao je čitav niz kondaka (himni) – gotovo hiljadu – za hrišćanske praznike. Između ostalih i „Dete – Prevečni Bog!" kondak u čast Hristovog rođenja. U prevodu na naš jezik ova pesma glasi:

„Djeva danas Nadsuštoga rađa, i zemlja nepristupnome pećinu prinosi, angeli sa pastirima slavoslove, mudraci za zvezdom putuju, jer se nas rad rodilo dete – prevečni Bog."

Ova drevna himna govori o Božiću, Hristovom rođenju kao o svojevrsnoj slavi deteta, slavi bezazlenosti i dečje čistote, prema kojoj niko nije ravnodušan. Uostalom, tako biva svaki put kada ugledamo majku sa tek rođenom bebom u naručju. O ovakvom načinu razmišljanja o Božiću svojevremeno je pisao i poznati pravoslavni teolog, protojerej Aleksandar Šmeman (1921–1983), čija su brojna dela objavljena i na srpskom.

Rođen u ruskoj porodici u Estoniji kao dečak s roditeljima se seli u Pariz, da bi se od 1951. godine Šmemanovi skrasili u SAD. Tamo je potonji protojerej bio profesor na Fakultetu svetog Vladimira u Njujorku. U „Tajnama praznika" (Praznici Pravoslavne crkvene godine), delu Aleksandra Šmemana koje je sa ruskog preveo i priredio Matej Arsenijević, teolog, između ostalog, piše:

„Šta je to čega više nema u 'odraslima' ako nije ta dečja sposobnost da se na najozbiljniji način prihvata ono što 'odrasli' više uopšte nisu sposobni da prihvate – ta dečja otvorenost za maštu, za ono što nevidljivo prožima naše svakodnevno iskustvo, zasnovano na ciničnom bezverju; jednom rečju, ta dečja otvorenost za dublju tajnu sveta i svega u svetu, za tajnu koje se otkriva svetima, deci i pesnicima."

Zato se i Božić može smatrati istinskim praznikom deteta. Protojerej Šmeman piše:
„Možemo da osetimo i pojmimo radosnu tajnu roždestva Hristovog, to jest tajnu dolaska Boga na zemlju u liku deteta, isključivo po meri našeg povratka tom detetu koje nastavlja da tajno živi u nama."

A dete, ako dete, bezazleno je:

Bogodete nema ni vlast, ni moć, no ono se upravo u toj svojoj bezvlasnosti i bespomoćnosti pokazuje carem, jer je njegova zadivljujuća sila baš u toj bezvlasnosti i bespomoćnosti. Dete Hristos iz Vitlejemske pećine ne želi da ga se bojimo. On ulazi u naše srce, ne strahom, ne dokazima svoje sile i vlasti, već isključivo ljubavlju. On nam se predaje kao dete i mi ga možemo zavoleti kao dete."

„U svetu caruju vlast i sila", zaključuje Aleksandar Šeman, „strah i ropstvo. Bogodete Hristos nas oslobađa od tiranije vlasti i sile, straha i ropstva. On od nas traži samo ljubav, slobodnu i radosnu..."

Autor: M.Ognjanović,pol.zabavnik