Vokalna tradicija je najšira i najzanimljivija oblast muzičke tradicije užičkog kraja, a ispoljava se kao jednoglasno i dvoglasno pevanje. U dvoglasnom pevanju se razlikuju dva pevačka stila: stariji ― pevanje na glas ili iz vika i noviji ― pevanje na bas.

Nazivi na glas i iz vika široko su rasprostranjeni u celom kraju. Oni se odnose na sve oblike starijeg pevanja. Za ovu vrstu pevanja tipično je da se na manji broj melodija peva više tekstova. Melodije predstavljaju vrstu obrasca, nazivaju se kajdom. U pevanju ovih pesama učestvuju dva ili više pevača. Dvoglas je blizak jednoglasu a ispoljava se pojavom povremenih sekundnih sazvuka ispod pratećeg glasa u jednoglasno otpevanoj pesmi.

Obe vrste pevanja sačuvane su do danas posebno među starijom populacijom.

U vokalnoj tradiciji tekst ima najvažniju ulogu. Jedini zadatak melodije ― kajde, klišea je da omogući da se tekst izvede, odnosno oživi. Zbog toga su melodije mnogo manje podložne promenama nego tekstovi, koji teže da budu što aktuelniji. Narodno pevanje u užičkom kraju, kao i u većem delu zapadne Srbije i Šumadije, kao najčešću tekstualnu osnovu svojih pesama ima, kratke i jasne poruke, aktuelne, rečite i duhovite. Osim rimovanog dvostiha, postoji i rimovani trostih. Ređi su stihovi bez rime. Oni su uglavnom stariji od rimovanih. Veći broj pesama ima i refren, deo koji se nepromenjen ponavlja uz svaki melostih-strofu.