U.i.B.
(U ime Boga, bile su prve reči koje su izgovarali ili zapisivali srpski domaćini, pre nego što bi započeli bilo kakavu radnju.)

OBIČAJNI BONTON

Poštovanje tradicije i običaja sopstvenog naroda je ono što pripadnicima tog naroda omogućava međusobnu komunikaciju i izbegavanje nepotrebnih incidenata. Ukratko, poznavanje običaja olakšava svakodnevni život.

Mnogobrojne su životne situacije kad nam je potrebna pomoć tradicije. Šta treba uraditi kad nas neko pozove na krštenje, svadbu, slavu, ili ne daj Bože, čujemo da nam je poznanik umro? Kako se ponašati u određenoj prilici, a ne dovesti ni sebe ni osobe koje su nas pozvale u nepriliku?
Odgovor na takva pitanja obično smo tražili od naših starijih. Babe, majke, tetke bile su naše usmeno enciklopedijsko blago iz koga smo crpli neophodne odgovore. Odgovori su davani od srca, uvek jasni i odmereni, sa odavno zaboravljenim naravoučenijem. Vremenom, naše bake, majke, tetke odlazile su u svemirske beskraje, a mi smo se, prosto ne znajući kad, našli pred onim istim pitanjima kojima smo, eto, takoreći pre neki dan, zasipali svoje najdraže.

Kad smo prvi put čuli prepoznatljive reči: "Pozivamo vas u crkvu na krštenje", upitali smo se: "Šta treba da ponesemo?" i po inerciji okrenuli smo se tražeći onoga kome je pitanje upućeno.

Iza nas nije bilo nikoga.

"Verovatno je u pitanju neka greška" bila nam je prva misao. Da nije greška, međutim, uverio nas je upereni pogled naših milih naslednika i ponovljeno pitanje sa naglašenim dodatkom: "Vas pitam".

"Zašto baš nas?" bila je poslednja odbrana koja se srušila pred neumoljivim:
"A koga ću drugog pitati?"

I, stvarno, koga pitati o sopstvenim običajima i sopstvenoj tradiciji? Ko je taj što treba da zna život i običaje naših roditelja, deda i baba? Ko treba da odgovori na jednostavna i obična pitanja naše dece? Koga pitati o nečem sasvim ličnom?
Neće nam smetati nepoznavanje uloge mlade u svadbenim običajima Ujgura, jer nas retko pozivaju na takve svečanosti, ali ćemo se, i pored radosti zbog sklapanja braka, nelagodno osećati kad dobijemo poziv na svadbu ženine bratanice, a u pozivu stoji: "Skup zvanica u 12 sati u porti crkve Pokrova Presvete Bogorodice".

Odmah ćemo se zapitati:
"Gde predati poklon mladencima?"

U Običajnom bontonu pokušao sam da pokažem kako se u srpskoj tradiciji odgovora na ovakva pitanja. Pitanja će, logično, uvek biti više nego što ima odgovora. Jednostavno, ne postoji knjiga u kojoj ćemo na svako postavljeno pitanje naći odgovor.
Slično je i sa tradicijom. U različitim naseljima su različiti rituali i kad su u pitanju isti običaji, bez obzira na to što u svim tim mestima živi isti narod – Srbi pravoslavne vere.

Koliko sela toliko adeta – odavno je zapisao Vuk Stefanović Karadžić.

Zato je cilj Običajnog bontona da sistematizuje nekoliko najčešćih običajnih događaja, (post, krštenje, svadba, slava, sahrana, rođendan, ispraćaj u vojsku itd.), i opiše opšteprihvaćene rituale i postupke u tim običajima. Želja mi je da kod budućih čitalaca probudim želju za upoznavanjem sopstvene porodične tradicije, jer nema boljeg čuvara običaja od porodice. A porodica je društvo u malom – odavno je zaključio Aristotel.
Onaj ko bude pročitao ovaj tekst sigurno će znati više nego što je znao pre toga. A ako ga ovo pisanije podstakne da sam istražuje i zapisuje odgovore na pitanja koja se javljaju u običajima u kojima i sam učestvuje, objavljivanje Običajnog bontona biće svrsishodni.

Autor: Dragomir Antonić,etnolog