fbpx

Srpski prosvetitelj Dositej Obradović - umiljati način pričanja

Srpski prosvetitelj Dositej Obradović - umiljati način pričanja

Prva od visokih književnih odlika Dositejevih jeste, nesumnjivo, njegov izraziti pripovedački dar, njegovo lako, neposredno i prirodno izlaganje, njegov zaista "umiljati način pričanja".

Taj svoj prirodni dar on je godinama vaspitavao i izoštrio ga čitajući na svojim brojnim putovanjima i studijskim boravcima najbolje stiliste i pisce iz stare klasične i iz ondašnje moderne evropske književnosti. Kada se tome doda i činjenica da je Dositej počeo da objavljuje svoja dela tek u svojim zrelim godinama, kada je već bio pun znanja i životnog iskustva, razumljivo je onda što je njegovo prvo štampAno delo, Život i priključenija, pokazalo odmah da ga je pisao čovek koji je već bio izgrađen pisac i koji za svoje misli i svoja osećanja ume uvek da nađe odgovarajuKi književni izraz.

Tako već sam početak njegove autobiografije, a naročito njegov predgovor ("Predislovije"), pokazuje njegovu izvanrednu sposobnost da odmah zadobije pažnju čitaoca svojim iskrenim i neposrednim ispovestima, a tako isto i svojim često poetski nadahnutim mislima i refleksijama. "Slatka je stvar i puna bezlobne zabave i utješenija spominjati se svojih prošastih vremena, od samog nezlobivog detinjstva i vesele mladosti do mužeskog vozrasta i zrele starosti", kaže on tu, da zatim odmah, sa istom filozofskom mirnoćom i vedrinom konstatuje da takva sećanja nisu mogućna "u vreme mladosti, u kome krv naša vri, a misli neprestano lete". Izlažući zatim svoje detinjstvo, svoja prva lutanja i zablude, svoja rana oduševljenja i razočarenja, on sa mnogo živopisnih detalja daje realističku sliku ljudi i događaja, tako da mnoge ličnosti iz njegove autobiografije imaju često svu ubedljivost i umetničku uobličenost likova iz kakvog romana. Takav je, na primer, slučaj sa hopovskim igumanom Teodorom Milutinovićem koga je Dositej opisivao sa naročitim simpatijama. Sa pravim pripovedačkim darom oštrog zapažanja i sa mnogo smisla da odmah prozre i oceni ljude sa kojima je dolazio u dodir, Dositej nam je dao vrlo živu i upečatljivu sliku ovog zanimljivog čoveka ispod čije se spoljne grubosti i naprasitosti krilo u osnovi dobro srce i zdrav razum. "Između sviju njih — priča Dositej, opisujući svoj prvi susret sa hopovskim kaluđerima — najbolje sam upazio jednog koji u sredi sviju seđaše. Brada mu pokratka, okrugla, vlasi na glavi bele kao sneg, a obraz čist i mlad, pun mleka i ružice; pogled drznoven, no u isto vreme Ljubak i milostiv; oči pune života i neke osobite slabosti. Kako me je pogledao, predobio je sve srce moje ..." Takvi su i opisi i mnogih drugih ličnosti raznih narodnosti, raznih staleža i zanimanja sa kojima je Dositej dolazio u dodir na svojim brojnim putovanjima...

Uz ovaj svoj prirodni dar lakog i živog pripovedanja, Dositej je kao pisac imao isto tako i lepo razvijeno osećanje za lepote pejzaža i uživanje u prirodi . . . Živeći još u svom ranom detinjstvu na selu i u prirodi, putujući, zatim, po zemljama sa vrlo raznovrsnim klimama i pejzažima, počevši od severnjačkih predela Rusije i Poljske, pa sve do pitomih arkadijskih grčkih ostrva, Dositej, osetljiv i prijemčiv za utiske kakav je bio, nije mogao ostati ravnodušan prema lepotama tih predela, i zbog toga je i u svom živopisu i svojim privatnim pismima davao često oduška oduševljenjima te vrste. Tako, na primer, sećajući se svoga puta od Sremskih Karlovaca do Iriga, on se i u svojim zrelim godinama živo sećao lepota fruškogorskog pejzaža, kojima se bio napajao još u svom dečačkom dobu:

"Ide se sve pokraj jednog potočića, pored koga stoje nasađeni veliki orasi i druga drveta koja ga osenjavaju i čuvaju od sunca. Na levoj strani vide se brda i holmići (humići), pokriveni s vinogradi i voćnjaci. S desne strane potoka pružila se jedna veselovidna dolina, sva pokrivena i ukrašena s livadama, puna trave i cveća selnoga. A s one strane doline, rekao bi da su carske bašče. Vinograd do vinograda, okruženi plodonosnim drvećem; brdo nad brdom, hum nad humom, kao da se jedan na drugoga drugoljubno naslonio..."

Sa tom urođenom navikom da uživa u vrlo raznovrsnim pejzažima i predelima, Dositej je to činio i kada je putovao pod najtežim okolnostima, ali uvek sa lepim osećanjam mere i iskrenosti. Opisujući, na primer, kako je iz Plaškoga, ostavši bez novaca, krenuo, da peške preko Like i Krbave, i vrletnog Velebita, ode u Dalmaciju, on sa vedrinom čoveka koji je navikao da lako snosi sve tegobe puta uzvikuje: "Proleće, krasota vreme! ... pođem i sam . . . sve pevajući da se gore i doline razležu. Jošt da se nisam gdigodi pastirskih pasa plašio, činilo bi me se" — dodaje on tu, šaleći se sam sa sobom — "kao da na Pegazu (krilatu) konju jašem". — Slična oduševljenja prirodnim lepotama nisu napuštala Dositeja čak ni u njegovoj starosti ... U tom pogledu naročito je karakterističan utisak koji je na starog Dositeja ostavio Beograd i njegova bliža okolina kada se 1807. bio nastanio u njemu. Iako navIknut na život u besprekorno uređenim evropskim gradovima, Dositeju za vreme boravka u Beogradu nije nimalo smetala ni njegova zaostalost ni njegova orijentalno-turska zapuštenost. Umesto toga on se iskreno divi

prirodnim lepotama hajdučke česme u Košutnjaku, a u jednom pismu svome prijatelju St. Konstantinoviću ovako opisuje položaj Beograda:

"Ne znam je li vam poznato kakav je prekrasan Beograd naš (srpski) što se kasa mestopoloženija. Ja sam podosta gradova i mesta vidio, ali ove predivne, zdrave i velikolepne situacije (položaja), krome Carigrada, čini mi se da na zemlji nema. Zaista jest nešto bajno! A šta će jošt biti kad ga majstorija uredi i ukrasi!"

U doba kada se počeo formirati kao pisac i kada je samo za sebe i za svoju najbližu okolinu počeo da pravi prve književne pokušaje, Dositej je proveo više godina u našim krajevima gde je na izvoru mogao upoznati sve bogatstvo i svu izražajnu moć i našeg narodnog jezika i naših narodnih umotvorina. Kao darovit pisac, Dositej je vrlo dobro osetio slikovitost i živopisnost pojedinih narodnih izraza, a naročito narodnih izreka i poslovica, i zato ih je u kasnijim svojim delima obilato koristio. Tako je on u svojoj autobiografiji, u Basnama, u Sovjetima, Sobraniju, pa čak i u svojim privatnim pismima vrlo često uplitao u svoj stil i svoje izlaganje pojedine narodne izraze, prozne i stihovane, zatim kratke pričice i anegdote. Uporedo sa tim narodnim izrekama i pričanjima, Dositej je isto tako obilato koristio i razne izreke mudrih ljudi, i kratke pričice i anegdote koje je znao u velikom broju zahvaljujući svojoj bogatoj lektiri stare klasične i novije evropske književnosti. To večito uplitanje našeg narodnog folklora i mudrih izreka i anegdota iz stranih literatura predstavlja, takođe, jednu od ne malih odlika Dositejeva književnog stvaralaštva. Zahvaljujući njoj, Dositejevo izlaganje je izbeglo monotoniju i ukalupljenost koje obično prate moralističko-didaktične spise, i zbog toga je njegov način pisanja uvek slikovit, živ i zanimljiv...

Ali jedna od najlepših i najznačajnijih odlika Dositeja kao pisca jeste njegov veliki smisao za dobroćudnu šalu i zdrav humor. Jer taj skromni i mudri čovek, koji je voleo život i ljude i koji je u svom širokom, čovekoljublju imao mnogo razumevanja za sve ljudske mane i nedostatke, umeo je često da, kao odličan kozer i pripovedač, načini uspelu šalu i na svoj i na tuđ račun. Taj njegov izuzetni dar za humor nije do sada bio mnogo ni zapažen ni istican, a on u stvari predstavlja jednu od osnovnih draži koju lektira Dositejevih dela može imati i za današnjeg čitaoca. Vaspitavši svoj književni ukus na delima odličnih zapadnoevropskih, a naročito francuskih i engleskih pisaca, on je bio svestan vrednosti zdravog i dobrog humora i zato se nije ustručavao da ga upotrebi i na mestima na kojima je za njega kao pisca to moglo biti u ono vreme čak i opasno. Tako, na primer, izlažući podsmehu u prvom redu svoje autobiografije svoje religiozne zablude o svetinjičenju i svoja fanatična verovanja u besmislene priče i legende, on se u jednom momentu obraća čitaocu: "Ljubezni čitatelju, ti mi se smeješ, i pravo imaš; i ja se sam sebi smejem; niti mi je pravo samo drugom smejati se; dobro je i sebi katkad". "Jer, — nastavlja on dalje, — "mi se smejemo onima koji su negda magarcu, na kome je Hristos jahao, praznik praznovali; a sami se sebi ne smejemo verige (Petrove) praznujući... A, ako ćemo po duši pravo suditi, kad ne pristoji Hristovo magare praznovati, mnogo manje apostola Petra verige".

Autor:Dragoljub Pavlović

Podeli ovu vest

22/11/2014 0 comment

Odluka o tome da li će se srpska slava naći na Uneskovoj reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa biće doneta poslednje sedmice novembra. Slava kao prvi srpski samostalni predlog trebalo bi da skoro sigurno, mada uvek postoji mogućnost da ne, bude proglašena na zasedanju Komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Unesko koje će ...

23/04/2021 0 comment

Sa ponovnim dolaskom Turaka 1813. godine zaveden je poredak sličan onome uoči prvog srpskog ustanka. Mnogo domova je zapaljeno, stanovništvo je ...

07/04/2021 0 comment

Na severnim obroncima planine Rudnik, u klisuri Blagoveštenske reke, šest kilometara zapadno od Stragara, podignut je oko 1400. godine ovaj manastir, ...

28/04/2021 0 comment

Uroš Predić (1857 – 1953) spada među malobrojne srpske slikare koji su sa posebnom pažnjom, puno ljubavi i poštovanja slikali decu. Baveći se njima ...

06/05/2021 0 comment

Praznik posvećen Svetom velikomučeniku Đorđu,koji je rođen u imućnoj hrišćanskoj porodici u Kapadokiji. Za ovozemaljskog života bio je tribun u ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti