Južnoruski ovčar - hrabar, brz i snažan čuvar

Južnoruski ovčar - hrabar, brz i snažan čuvar

Naziv Ruski ovčar se spominje 1914. godine, kada je napravljen opis ovih pasa. Autor (A.Fedorovic) piše, da su ruski ovčari imali veoma malo sličnosti sa ostalim ovčarima, i navodio je sledeće rasne odlike: "Visina ogromna, telo izduzeno, glava okrugla, dlaka duga, vunasta, pokriva čelo telo, glavu i uši. Rep dosta dugačak, odlakan. Boja bela, prljavo-siva, sivo-šarena. Ruski ovčari svojim izgledom i agresivnošću izazivaju strah kod ljudi i zveri. Braneći stado od vukova, hrabro se bore sa njima i često oduzimaju plen predatorima".

Vecina kinologa se pridrzava misljenja da su preci ovih pasa bili takozvani "brudasti" psi (psi ostre duge dlake sa izrazenim brkovima, bradom i siskama na glavi), koji su nastali od brudastih ovcara i drevnih lovackih pasa iz grupe hrtova. Ako se pazljivo zagledamo u juznoruskog ovcara, videcemo dosta slicnosti sa hrtovima. To je suvlji i suvo-snazni tip konstitucije, pripijen stomak (sto nije karakteristika drugih ovcara).

Postoji misljenje, da su preci ruskog ovčara dosli sa arijskim plemenima. Seobe Arijaca su se odvijal sa severa Azije prema Evropi, sa njima su dolazili i njihovi psi - "psi meseceve boje", koji su cuvali stada. Ti psi su se ukrstali sa lokalnim rasama, me|u kojima su bili i "brudasti" ovcari grube ostre dlake. Kasnije su se ovi psi ukrstali sa hrtastim psima, koji su dolazili sa juga. Najverovatnije su formiranju rase doprineli ruski hrt barzoj i ruski brudasti gonic.

Zasto se ipak u nazivu juznoruski ovčar potencira rusko poreklo ovih pasa, ako su oni dosli sa arijcima? Na treba zaboravljati da su Arijska plemena tada zauzimala teritorije Slovena. Takodje, posle preseljavanja Arijaca deo pasa je ostao i potpomogao stvaranju rase ruskog ovčara.

Ti psi, ruski ovcari, bili su zastupljeni na celoj teritoriji tadasnje Rusije. U XIX veku poznati ruski kinolog Sabaneev opisuje lov sa psima, koji se odvijao jos pre formiranja Ruske države. Lov na tura i zubra (evropska divlja goveda), divlju svinju, medveda i vuka se obavljao uz pomoć nezaobilaznih "ovčara". Oni su se koristili za napad na divlju zver koju je prethodno isterao čopor ruskih hrtova. Ta vrsta lova je bila veoma popularna u Rusiji. Za vreme careva u Rusiji lov sa psima je cvetao a postoje i podaci da su carevi posedovali bele ruske ovčare. Plemići su takodje držali ove pse, kao vlasnici ovčara se navode tako čuvene plemićke dinastije kao Golicini, Nariskini, Uvarovi...

U to vreme carevi su rado darivali jedni druge vrednim poklonima. Kao carski darovi, ovčari su stigli i u Englesku, gde su podstakli formiranje nove britanske rase - staro-engleski ovčar, ili bobtejl. To miđljenje dele i neki Engleski kinolozi.

Po prvi put pismeni dokaz postojanja ruskog ovčara se sreće početkom XVIII veka. Dokument opisuje menjanje dva dobro obucena ovcara za jednog lovačkog sokola. U to vreme i čopor ruskih hrtova takodje se menjao za jednog dobrog sokola. To je dokaz da su u to vreme te dve rase vec bile samostalne.

To je sve, sto se tiče ruskog ovčara. Kad govorimo o danasnjem juznoruskom ovcaru, ciji predak je najverovatnije bio ruski ovčar, postoji i druga, tradicionalna teorija o njegovom nastanku.

Početkom XIX veka u Nemackoj, hercog Fridrih Ferdinand Anthalski, poznat kao jedan od najbogatijih uzgajivača ovaca 1827. godine se obratio imperatoru Rusije Nikolaju I sa molbom da mu se da na koriscenje zemlja na jugu Rusije, jer ogromna stada hercoga Fridriha Ferdinanda nisu vise mogla da se prehrane na maloj povrsini njegovog imanja u Nemackoj. Ovce su naravno cuvali psi - dugodlaki juznonemacki ovcari bele boje sa grubom dlakom i nemacke ovčarske pudle - safpudle. Moguće, da je to bila jedna te ista pasmina.

Car Nikolaj I dozvolio je hercogu da koristi prazne zemlje u Tavriceskoj guberniji, naravno, pod odredjenim uslovima. Hercog je dao novom imanju naziv Askania-Nova - po imenu nemačke oblasti Askania. Kasnije, hercoga je nasledio njegov potomak Genrih, a posao sa ovcama je cvetao. Posle smrti Genriha imanje je bilo prodato nemcu kolonisti Fridrihu Fejnu (Fedor Fejn). Kasnije, njegov unuk, Fridrih Falc-Fejn se proslavio kao naucnik-zoolog, osnivač nacionalnog parka "Askania Nova", koji se danas nalazi pod zastitom JUNESKO. Fridrih Falc-Fejn je osnovao zooloski vrt i botaničku baštu, zbog čega je bio nagradjen plemićkom titulom od strane imperatora Nikolaja II.

Ovce Falc-Fejna su stizale iz Spanije, a zajedno sa njima i psi rase asturijski ovčar. Ti psi su se ukrštali sa lokalnim psima - planinskim tatarskim ovčarima, koji su uvećali visinu i dodali agresivnost i nepoverljivost asturijskim ovčarima. Ukrštali su se sa dugodlakim tatarskim hrtastim psima - ti su im dodali brzinu i suvlju konstituciju. U to vreme u Krimskoj oblasti su bili rasprostranjeni planinski hrt i krimski hrt ("krimka"), koji su verovatno doprineli formiranju nove rase.

Na medjunarodnoj izlozbi u Parizu 1913. godine, F.Falc-Fejn je prikazao ruskog ovčara po imenu Olga, koja je dobila zlatnu medalju za lepotu.

Dalje sudbina rase se odvijala veoma tragično. Oktobarska revolucija 1917.godine i Gradjanski rat u Rusiji uništili imanje Askanija-Nova, a F.Falc Fejn zauvek morao da napusti Rusiju. Psi su većinom bili uništeni zbog velike agresivnosti i izrazenih čuvarskih nagona. Oko 1600 pasa bilo je ubijeno zbog krzna - 1920. godine Sovjetska vlast je izdala ukaz o stvaranju zaliha krzna dugodlakih pasa.

Ali ipak, zahvaljujući izuzetnim radnim osobinama rasa nije ostala nezapažena od strane Sovjetske vojske . U nacionalnom parku Askania Nova ponovo počeli da se gaje JRO. 1922.godine izdato je specijalno naredjenje da se psi rase JRO gaje samo na otvorenom, zbog pravilnog formiranja njihovog dlacnog pokrivača. Ućebana gusta dlaka formirala štit od 5 cm koji stiti psa od velikih temperaturnih oscilacija - od - 50 do + 40*C i brani od ujednih rana u borbi sa predatorima, udaraca ostrim predmetima u borbi sa čovekom, od ujeda zmija, od vlage, parazita (krpelja i buva).

Za uzgoj i osvezavanje krvi malobrojne rase moralo se ukrstati sa drugim pasminama. 1947.godine JRO-ima dodavana krv madjarskih komondora, velikih belih pudli, kavkaskih ovčara svetlije boje, avganistanskih hrtova. Kasnije je dodavana krv bobtejla i brijara.
I danas mozemo prepoznati tragove ukrštanja kod JRO. Veoma diskutabilna je bila i sama neophodnost ukrstanja JRO sa drugim pasminama u drugom krugu odgoja. Pogotovo diskutabilno dodavanje krvi komondora. Mada neki kinolozi smatraju komondora potomkom JRO. Poznati ruski kinolog Mazover je pisao: "JRO se prosirila i van teritorija Rusije, preko Dunava. Odomaćila se u stepama Ma|arske pod nazivom "komondor".
Zahvaljujući naporima drzavnih odgajivačnica i ljubitelja rase, rasa južnoruski ovčar dobila je drugi život. Pasmina je ostala ista, kako su nju opisivali pre II Svetskog rata. Dobila je svoje simpatizere zbog izuzetnih osobina kao sto su bezrezervna odanost gospodaru, njegovoj porodici, izražene čuvarske osobine, hrabrost i agresivnost, brzina i snaga, nezahtevnost u drzanju i lepota.

 Аutor Polina Simić

Podeli ovu vest

03/01/2019 0 comment

Januar, sečanj, sečko je prvi mesec u godini. Ima 31 dan. Mnogo što đse tiče izdržljivosti, malo kad su u pitanju praznici. Između njega i decembra je Nova godina. Novu godinu dočekujemo s nadama, željama i obećanjima da ćemo sve drugačije raditi, da od 1.januara okrećemo list. Obećanje je,kaže srpski narod, ludom radovanje To bi moglo da ...

09/04/2019 0 comment

Još nije poznata nijedna biljka koja bi bila delotvorna protiv starenja, ali postoje mnoge koje znatno usporavaju i ublažavaju taj proces. ...

26/03/2019 0 comment

Prvi srpski kompozitor i melograf, Kornelije Stanković (1831—1865), zapisao je notno i tekstovno ovu pesmu i objavio je u svojoj knjizi Srbske ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti

Newsletter

Budite u toku sa najnovijim vestima i informacijama na našem portalu!