Misli se da je Hilandar sazidan na steni, jer je ravnica oko manastira nekada bila pod vodom, a zna se da je danas na oko 30 matara nadmorske visine, jer uvek su se mora povlačila.
Bunar Svetog Save se nalazi tačno na sredini, između kelije Svtog Simeona,u kojoj je preminuo, i loze Svetog Simeona, koja je iznikla iz kamena čiji plodovi pomažu nerotkinjama da dobiju potomstvo. Tako, već sedamstotina godina. I ova loza je jedan od predznaka kraja Svete Gore, a samim tim i čitavog sveta. Jer, predanje kaže da će sudnji dan doći kada se loza Svetog Simeona osuši ili ne rodi, kada se Karejska kelija Svetog Simeona srši ili opusti, da u njoj nema monaha i kada sa Svete Gore, iz manastira Iviron nestane ikona Bogorodice.Svake godine, s proleća, dolaze monasi iz svih svetogorskin manastira da vide je li loza zapupila. I ona, uvek olista i listaće...
U bunaru Svetog Save, voda ključa sa dna. Fina, pitka, slatka, uvek hladnavoda. To je bilo omiljeno mesto proigumana Save. Pre nekoliko desetina godina,primeti on mačke kako se igraju oko bunara, koji nije bio pokriven. U trenutku vide da jedne mačke nema i on pozva radnike - jer manastir često ima radnu snagu za imanje i druge poslove napolju - i oni počeše da izvlače vodu. Dodjoše do dna ali mačke nije bilo. Trud, medjutim nije bio uzaludan, jer su očistili bunar i stavili hlor. Sutradan, primetiše svi, sa donje strane manastira, u bazenima belu vodu. Malo se začudiše, ali brzo odgonetnuše; naime, ranije se mislilo da se ti bazeni, iz kojih se zaliva sve što raste u Hilandaru, pune iz nakog malog izvora; sada je postalo jasno da voda iz bunara otiče ispod manastira i tako bašta, zahvaljujući bunaruSvetog Save, nikada nije ugrožena sušom.
