Rat u leto 1876. godine nije se odvijao prema srpskom ratnom planu i očekivanjima. Posle prvih srpskih vojnih uspeha, nepovoljan obrt. Napadi turske vojske usledili su na dugom frontu, koji se podudarao s granicama zaraćenih. Predstavnici garantnih sila posredovali su kod Porte da dođe do primirja i mira. To posebno, zato što je stav velikih sila bio da se poštuje status kvo bez obzira na eventualnu pobedu turske vojske. Komandanti srpske vojske složili su se s diplomatskom inicijativom za primirje.

Posle srpske uspešne odbrane na Šumatovcu i turskog privremenog povlačenja radi konsolidacije i priprema za ofanzivu levom obalom Južne Morave, Mihail Grigorijevič Černjajev promenio je mišljenje. Glavnokomandujući Moravsko-timočke vojske smatrao je da treba produžiti rat. Ideja turske komande bila je da se zaobiđu utvrđenja Šumatovac i Deligrad i prodor usmeri zaobilazno s druge strane Morave. U borbi na Gornjem Adrovcu poginuo je ruski dobrovoljac, pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski, s dedinom sabljom iz Borodinske bitke u rukama. Pogibija Rajevskog bolno je odjeknula među borcima na Moravi. U euforičnom turskom naletu, srpska odbrana u Bobovištu se održala, nanevši osetne gubitke napadaču. Boboviški ishod je imao višestruki značaj. Deligradsko utvrđenje, i Glavni štab, bilo je opasano iznova učvršćenim frontom. Srpsko raspoloženje ponovo se popravilo.

Ideja o proklamovanju srpskog kraljevstva i kneza Milana kraljom došla je iznenada. Sam čin, ceremonija, ritual, usledili su brzo posle pomena o kraljevstvu u Deligradskom štabu na Moravi. (...)

Sastanak sa slobodom na obali Morave

Srpski prkos turskoj sili mogao je da uživa simpatije među moćnicima. Ali, velike sile su se rukovodile, kao i uvek, ne sentimentom nego interesima. Istočno pitanje bilo je zaoštreno i pretvoreno u istočnu krizu. U "velikom evropskom koncertu" komponovana je muzika za igru malih naroda i država.

Dobrovoljci iz velikog broja zemalja i naroda uputili su se u Srbiju, "tamo dole, na obalama Morave i Drine", gde je sloboda "zakazala sastanak". Bilo je najviše dobrovoljaca iz srpskih zemalja, koje se još nisu oslobo-dile, iz Hercegovine i Bosne, u kojima su ustanci započeli godinu dana ranije i zbog kojih su Srbija i Crna Gora ušle iz časti u rat, dobrovoljci s prostora koji je pripadao habzburškoj monarhiji, dobrovoljci iz stare Srbije, ali i iz Makedonije...

Senator i vojvoda Mašo Vrbica obratio se:

"Pregnemo li junački, založimo li svikolici svoje glave, obezbijedićemo one koji ostanu; obezbijedićemo svoju djecu u buduće i za svagda. Kome je mila budućnost srpskoga naroda; ko ne živi niskojem, sebičnim životom, a ponikao je u slobodnoj Crnoj Gori i kršnoj Hercegovini, poćiće sa mnom u junački boj. Pohitajte Crnogorci i Hercegovci i ostali junaci na Deligrad."

Dobrovoljce su predvodili: na Drini potpukovnik Đoka Vlajković, "oficir s drvenom nogom" jer je svoju izgubio na Sevastopolju, veteran Gruja Mišković na Javoru; arhimandrit Nićifor Dučić na Ibru i Kopaoniku - profesor Milojević na Moravi i uskoci Kole Rašić, Raško Uzunović i Sima Sokolović; na Timoku - N. A. Kireev, Panaiot Hitov, Filip Tono, Ilbo Markov, Hristo Makedonski (...)

Rusiju su 1876. preplavili talasi slovenofilstva. Slovenski komitet, predvođen predsednikom I. S. Aksimovim, organizovao je veliku akciju prikupljanja dobrovoljaca i pomoći za srpske oslobodioce. Zborovi komiteta su odr-žavani u gradovima, najmasovniji u Moskvi i Sankt Peterburgu. U avgustu 1876. iz Moskve je upućen proglas "Braći Slovenima (za Srbiju)".

U leto i jesen 1876. u Srbiji je bilo oko 4 000 ruskih dobrovoljaca; iz Moskve je na Deligrad bio upućen hor pevača sa pohodnom crkvom i opremom crkvenom, ikonostasi, barjaci, zvona... Ruska spoljna politika koristila je snagu slovenskog pokreta, ukazujući da ne stoji iza njega, jer je spontan (...). U Italiji su organizovane akcije pomoći i skupovi podrške "srpskom Pijemontu", među većim oni u Milanu i Rimu. U Bolonji je delovao Komitet za pomoć borbi Srba za nezavisnost. Italijanski dobrovoljci, garibaldinci, predstavljali su veliki moralni podstrek Srbima na frontu turske imeprijalne sile. (...)

Čak je i skupštinski odbor, u ime Skupštine, pisao Vladi, da se pridružuje odluci vojske i naroda za proglašenje kneza Milana za Kralja Milana Obrenovića Prvog, tražeći od Vlade da preduzme potrebne mere. Na Vladi je pričitan skupštinski zahtev, uz lakonsku napomenu u zapisniku: "Rešeno da ostane nerešeno!"

U Srbiji su organizovani prijemi i raspoređivanje dobrovoljaca po posebno donetim propisima u maju 1876. U većem broju pristizali su dobrovoljci iz Bugarske, u kojoj je ustanak u proleće 1876. bio ugušen u krvi i vatri. Takođe iz velikog broja zemalja, ali i stra-nih državljana srpskog porekla. Među desetak hiljada dobrovoljaca, bilo je Jevreja, svakako odvažnih pojedinaca, dobrovoljaca u raz-ličitim ulogama, iz Rusije, Austro-Ugarske, Francuske, Ame-rike, Holandije, Norveške, Nema-čke, Japana... Mihail Grigorijevič Černjajev, "Slovenski Garibaldi", "Lav od Taškenta", bio je glavnokomandujući na Moravskom frontu, (po dobijanju srpskog državljan-stva) rukovođen duhom idealiste, ne bez grešaka u vojnostručnom smislu. Kada su emocije i mašta prevazilazile okvir racionalnog, potreban za ulogu komandanta koju je obavljao u ratu 1876. (...)

Da li je bio pravi momenat da se Srbija proglasi nezavisnom kra-ljevinom?

Barjak slovenske nezavisnosti

Uverenje o potrebi jednog takvog učinka blago se osporava. Pitanja su postavljana i iz radoznalosti, zbog nepoznavanja novog, u okviru procena, samostalnog koraka.

Černjajev, uveren u prevashodnost srpskog položaja nad turskim Pronunciamentom, na svoju ruku objasnio je:

"Treba narod da zna zašto ratuje te će se onda izvesno i vojska sa većim oduševljenjem boriti."

Zamisao je bila da proklamacija bude odluka skupštine naroda. Glas narodne volje o sopstvenoj sudbini. Kao što nijedan narod nikad i nigde na romantičan način nije izborio nezavisnost.

Černjajev je analizirao varijante ruskog nepriznavanja i priznavanja srpskog kraljevstva. On je smatrao da se Rusija neće protiviti, jer se inače njena vlada ne bi održala. U Rusiji nije nikada ranije bilo tako veliko oduševljenje naroda za ideju oslobođenja Slovena kao u leto 1876. Srbija je slavljena zato što je prva, upravo, podigla barjak slovenske nezavisnosti.

Slovenofilstvo se širilo kao veliki narodni pokret, kome ne bi mogla da se suprotstavi vladina politika. Ako je oduševljenje ruskog naroda slomilo Napoleona I, ono je tada bilo izraz očajne samoodbrane. U saosećanju sa Srbima, kao najisturenijim delom pokreta slovenstva, razvio se masovni pokret ogromne siline. Rusija mora u rat s Turskom. Samo je pitanje vremena njegovog početka. Proglašenje srpskog kraljevstva ubrzalo bi korake ruskog odlučivanja.

Kraljevina iz Velikog Šiljegovca

Černjajev je opisao proglašenje kraljevstva na Moravi u telegramu predsedniku Ministarskog saveta, gospodinu Stevči Mihajloviću. Proglašenje Srbije nezavisnim kraljevstvom i kneza Milana kraljom bilo je svečano u Deligradu i okolini. Oduševljenje i radost bili su neopisivi. Svi su verovali da je krunisanje s blagoslovom Rusije. U vojsci se spontano javio pokret toliko jak da ga nije bilo moguće nikakvim snagama zadržati. Vojska Horvatovićeva (štab u Velikom Šiljegovcu) proglasila je Srbiju kraljevstvom uveče 3. septembra.

Vest o tome proširila se neverovatnom brzinom. Veselje se produžilo i trajalo celu noć. Svi, od oficira s najvišim činovima do vojnika, zakleli su se, s oružjem u ruci, da će se boriti dok ne izgnaju i poslednjeg neprijatelja iz srpske zemlje, i do poslednje kapi krvi, za nezavisnost otaybine.

"Koji za otadžbinu mre, taj večito živi."

Od jutra su stizali oficiri koji nisu bili na službi i "deputacije iz svih česti vojske" iz Aleksinca, Velikog Šiljegovca, Grepca, Đunisa, Gredetina, LJubeša, Deligrada, Bobovišta i drugih mesta. Zatim se okupilo sveštenstvo iz vojske i okolnih crkava, s vojnim protom Jovanom Jovanovićem. General Kosta Protić je u ime junačkog naroda srpskog izgovorio i ove reči, upućene knezu Milanu:

"Svetli Gospodaru: Kada si ti podigao svetu takovsku zastavu, narod je prihvatio s verom da je pronese po poljima bojnim, da izvojuje slobodu. To je vera, to je želja naroda: Srbin neće više da živi, no kao potpuno slobodan u slobodnoj domovini. Mi ne puštamo iz ruku zastavu, dok ne izvojujemo slobodnu i slavnu otaybinu. U to ime mi, tvoji verni vojnici, proglašavamo te, Svetli Gospodaru, za kralja Srbskog. Živeo nam kralj!"

U Černjajevom pozdravu kralja srpskog i njegove kraljevske porodice, kraljice Natalije i mladog kraljevića Aleksandra, ključna misao bila je: "Glas naroda glas je Božji."

Načelnik artiljerije Moravsko-timočke vojske govorio je hrabroj artiljeriji srpskoj. Pozdrav kralju i podsećanje srpskih junaka na smisao borbe za čast, slavu srpskog imena, slobodu i nezavisnost. Srbi borbom iskazuju svetu da žele da žive kao srećan i slobodan narod.

Morava je gorela

Područja na kojima se ratovalo pretvarana su u pustoš. Posle prodora i upada turske vojske nije ostajalo ništa živo. Zločini muslimanskih fanatika "prevazilazili su varvarstvo od Yingis-kana". Evropska glasila su opisivala tragično ratno stanje. U londonskim ilustrova-nim vestima, u septembru 1876, zabeleženo je "... polje, u mo-ravskoj dolini kod Deligrada, prekriveno oblakom dima od paljevina". Gorela je i Morava. Izveštaji o zločinima objavljivani su i predstavljani svetskoj javnosti. Sačinjen je Memoar 24. decembra 1876. u Beogradu, o okrutnim delima i varvarizmu počinjenim od strane turske vojske tokom rata između Srbije i Turske. Turska obećanja nisu ispunjena. Pojava bele zastave s crvenim krstom, naprotiv, izazivala je "još veći bes" turskih zločinaca. Na ambulantu u blizini Aleksinca turski vojnici su pucali 9. avgusta, sve dok s nje nije nestala bela zastava s crvenim krstom. Konjanici turske regularne vojske, 22. avgusta, posle upada iza srpskih polo-žaja, presreli su i ubili na putu između Deligrada i Aleksinca 25 osoba. Među njima bio je Luka Petrović, učitelj i sekretar potkomiteta Crvenog krsta za grad Aleksinac. On je predvodio transport pomoći međunarodnog Crvenog krsta. Turski konjanici su ga ubili, telo mu raskomadali, a levu ruku na kojoj je nosio traku s oznakom Crvenog krsta isekli na sitne delove.

Vojne vlasti suočile su se s masakrom turskih vojnika nad ranjenicima. Konstatovan je stravičan prizor ubistava ranje-nika na koje su nailazili turski vojnici.

Turski vojnici su tokom ulaska u evakuisani Aleksinac, 19. oktobra, masakrirali sve one na koje su nailazili u gradu i okolini, koji nisu mogli zbog bolesti ili drugih razloga da izbegnu ispred turske najezde. Patologija se susretala prvi put s pojedinim podacima o ekstremno nastranim izlivima zločina: "Zločinci su najpre masakrirali oba veća deteta, zatim su bacili najmlađe s vrha na vrh sablje. Na kraju su sasekli i majku". Ni posle proglašenja primirja nisu sasvim prestali turski zločini. "Turski zločinci su upali u Prugovac, ubili sedam srpskih vojnika koji su došli da obiđu svoje kuće, a zatim su pljačkali selo..."

Milovan Spasić je utvrdio da je u Bobovištu od 100 kuća ostalo 12, u Lipovcu od 50 samo 1, u Glogovici od 60 ostalo 6, u Bovnu od 55 samo 1, u Kaoniku od 139 ostalo 40...

Preko 50 sveštenika bilo je na jekteniji (molitvi). Glavni sveštenik prota Jova, docnije vladika Jeronim, služio je blagodarenje za "NJ.V. Kralja Milana" u deligradskoj pohodnoj crkvi, dobijenoj od Rusije. Beseda protina primljena je sa osećanjem duhovne uzvišenosti. Posle molitve "Tebe Boga hvalim", vojska je položila zakletvu kralju.

U toku svečanosti održana je velika vojna parada. Slavlje na srpski način bilo je zahvatilo sve, kao što je i mir, makar privremeno, obuzeo front. Dobrovoljci su se razlikovali najviše po bojava zastava pod kojima su nastupali.

Akt je sastavljen od reči častoljubivih i zakletih na slobodu, s mnog potpisa, među njima i onih krvlju označenih. Određen je i sastav za Kraljevu gardu, izborom najboljih iz svih obližnjih, jačine oko dva bataljona. Garda je bila spremna za put u Beograd, da bi dopratila kralja u Deligrad.

Kraljevstvo je brzo primljeno na deligradskom području kao svršena stvar. Telegrafist nije hteo da primi telegram adresiran na kneza Milana. On je bio kategoričan u tvrdnji da "u Srbiji nema više Njegove Svetosti nit Kneza, i da je to uvreda adresirati kralju srpskom kao da je još knez".

Trijumfalna kapija od hrastovine i poljskog cveća

Černjajev je govorio na večeri "vrlo fulminantnu zdravicu". Najveće oduševljenje izazvao je među oficirima.

Protojerej Moravsko-timočke vojske obratio se vojnicima: "U vašim su redovima najbolji sinovi narodni. U vašim su redovima sve seoske i varoške starešine. U vašim su redovima narodni sveštenici, učitelji, profesori, lekari, trgovci, zanatlije - jednom rečju: svi koji su telom i pameću najsposobniji." Sveštenstvo se pridružilo vojsci i narodu u znamenitom poglasu kraljevstva i blagoslovilo ga u njegovoj važnosti po budućnost srpstva.

Beseda crnogorskog vojvode dobrovoljca Maša Vrbice takođe je bila burno pozdravljena. Proklamaciju nezavisne Kraljevine Srbije smatrao je samo dobrom patriotskom željom.

Od hrastovine i poljskog cveća podizane su trijumfalne kapije. Za Srbe je hrast simbol mira, a cveće ako nije poljsko, onda kao i da nije pravo cveće. Slavoluci su na deligradskom području imali dugu tradiciju još od doba Rimljana. Srpska trijumfalna kapija, s patriotskim natpisima, bila je neuporediva s drugim trijumfalnim kapijama, kako pre, tako i posle Deligrada.

Boemi slobode, bardovi časti, vitezovi dostojanstva, slavili su veliki dan nezavisnosti.

Osećanja branilaca "kapije Pomoravlja" nadvisila su maštu idealista, a stvarnost mit i imaginaciju, kraljevstvo duha Fanum u trenutku suočavanja s ratnom neizvesnošću. Rat ili mir, ne, već sloboda kao sudbina. Na trgu rimskog templuma, simbol vremena uzleta slobode i nezavisnosti samooslobodilaca, Srba i dobrovoljaca iz Evrope i sveta. Već sutra bio je novi dan, za nekoga od slavljenika i poslednji.

Da li će ikada ijedan politički čin dobiti lirskiji sadržaj?

Knez odbija krunu

Vest o proglašenju kraljevstva doneo je knezu Milanu Vladan Đorđević. Put od Deligrada do Beograda nije bio posut cvećem kraljevstva nego neizvesnošću rata. Knez Milan nije znao za ideju o krunisanju, na spontan način, u Deligradu. Prvo je bilo osigurano da vojska i narod iskažu svoje raspoloženje i volju javno i na delu u zahvatu fronta na kome se odlučivalo o biti ili ne biti Srbije. Knez Milan trebalo je da primi krunu iz duše vojske i naroda kao nijedan drugi suveren. NJegov lični lekar, dr Đorđević izabran je kao najpovoljnija ličnost za tu delikatnu misionar-sku ulogu. Černjajev je od svog načelnika saniteta tražio da preda pismo i usmeno predoči situaciju na frontu, procene i moguće posledice.

Knez Milan je hladno primio ponudu kraljevske krune. U po-ložaju koji je bio užasno težak nije bilo moguće ni pomišljati na međunarodnu potvrdu kraljevstva. Iluzija je slovenofila i Černjajeva kako je javno mnenje u Rusiji već tako silno da mu se i sam car Aleksandar Drugi mora pokoriti. Svaki vladalac, uostalom, zna kako se pravi javno mnenje. Zvanična Rusija ne samo da ne bi prihvatila zahtev za međunarodnim priznanjem kraljevstva, već bi postala neprijatelj Kraljevine Srbije. To, pre svega, zato što bi svet mislio da iza srpskog zahteva stoji Rusija, pa bi ona, zbog svojih saveznika, nastojala da pokaže svoju odlučnu suprotstavljenost srpskom kraljev-stvu. Telegram, koji je u međuvremenu bio stigao u Beograd, o tome kako "vojnici ljube zemlju od silne radosti što će dobiti kralja" nije mogao da izmeni kneževo neslaganje. To i taman da je čvrsto bio ubeđen u masovno oduševljenje. Bilo je, međutim, jasno da srpski seljak ne izražava radost ljubeći zemlju.

Čajkovski, Tolstoj, Igo

Izveštaji sa srpskog ratišta predstavljali su uzbudljivo svedočanstvo u svetskoj javnosti. Za kratko vreme, već po završetku rata 1876. godine, pojavile su se značajne publikacije o viteštvu i častoljubivosti Srba i dobrovoljaca u osvajanju i odbrani slobode i nezavisnosti. (...)

Izveštači s deligradskog područja na kome je bilo proglašeno kraljevstvo otkrivali su svetu obeležja srpskog naroda u svakodnevnom životu i oslobodilačkoj borbi. Inspiracija je iskazala svoju moć u kreaciji obdarenih pojedinaca. Reč o slobodi i časti na više od dvadeset jezika "... crtež, pesma... muzika zbivanja", kad ratna zbilja postane istorija, a istorija kultura, kultura umetnost... Joana Markus, odvažna Holanđanka, srpska Jovanka Orleanka, jer nije završila na lomači, u uniformi crno-gorskog ratnika, na konju, s mačem u ruci i golubom u srcu, "nadkrilila je vatre rata od Drine do Save, Dunava i Morave...", kao u stilu pesme Đure Jakšića. Petar Ilič Čajkovski, inspirisan borbom Srba i dobrovoljaca, Rusa u najvećem broju, komponova je Srpsko-ruski marš. Na fotografijama, posebno Ivana V. Gromana, crtežima, pulsira život jednog neprolaznog vremena, kraljevstva duha. Lav Tolstoj je smrt pukovnika Rajevskog literarno transponovao u lik grofa Vronskog u "Ani Karenjini", Viktor Igo je podigao glas protiv zločinstva muslimanskih fanatika nad srpskim narodom u tekstu pod naslovom "Pour la Serbie", adresirajući ga na svetske vlade i savest čovečanstva. Andrejs Pumpurs "Lačilesis", spev letonskog velikana sa svetskom slavom i njegov putopis "Od Daogave do Dunava". (...)

Velike sile protiv srpskog nezavisnog kraljevstva

Proglašenje kraljevstva na Moravi za velike sile bilo je fantazma. S turske strane, gori Morava. Sa srpske, Srbi i dobrovoljci samooslobodioci slave nezavisnost, kraljevstvo nepodredivog duha, nezavisnu Srbiju u prestonom Deligradu!

Politika velikih sila videla je u proglašavanju kraljevstva neprihvatljiv čin pretorijanaca. U momentu kada su njihovi posrednici tražili od Porta i formalno primirje a ne samo odustajanje od napada turske vojske na srpske položaje, vaskrsavanje srpskog kraljevstva moglo je samo da izazove turske komandante na još veće nasilje. Ruski konzul u Beogradu Karcov primio je telegram od svog ministra spoljnih poslova Gorčakova. Karcov nije podnosio Černjajeva, tako da je svoje kategorično protivljenje izrazio odmah knezu Milanu, s upozorenjem da bi u protivnom kraljevstvo moglo da baci Srbiju u najveću nesreću.

Austrijski konzul knez Vrede je reagovao ultimativno na vest o proglašenju kraljevstva u Deligradu. Ako srpska vlada bude pri-mila kraljevsku krunu, odna bi on za 24 časa pošao iz Beograda.

Engleski konzul se na sebi svojstven način protivio.

Konzuli garantnih sila, sem ruskog, javljali su se ministru spoljnih poslova Jovanu Ristiću i predavali mu neprijatna rešenja svojih vlada.

Na savetovanju Ministarskog saveta uzet je na znanje odgovor kneza Milana generalu Černjajevu. Proglašenje kraljevstva ne može primiti, jer se tome protive velike sile. Na tom stanovištu je i ruska vlada. Knez šalje ministra vojnog pukovnika Tihomira Nikolića u Deligrad da objasni uzroke neprimanja kraljevstva od vojske. Potrebno je da se nađe način kako da se ostane pri ranijem stanju a da se ne povredi osećanje vojske. Takođe, i da se upozore starešine da se više ne ponove odstupanja od reda.

Na trijumfalnim kapijama srpskog nezavisnog kraljevstva u Deligradu "cveće i šuma"... "uvenuše"... "jesenji vetrovi i kiše raznešće i te jedine znake srpskog kraljevstva s onu stranu Morave, a kralj ne dođe".  Srpsko nasleđe