Srpska heroina Milunka Savić,rođena je u Koprivnici kod Raške 24. juna 1890. (mada se nalazi i godina rođenja 1891.), kao kći Radenka i Danice. Početkom Balkanskih ratova 1912. Milunka Savić, prerušena u muškarca i kao dobrovoljac Milun Savić postaje vojnik u Drinskoj diviziji. Učestvovala u borbama, pored ostalih kod Skadra i u Bregalničkoj bici 1913. U bolnici na lečenju od zadobijenih rana otkrva se da iza imena Milun krije se Milunka, što se ubrzo pročulo u srpskoj vojsci.
Početkom Prvog svetskog rata ponovo se prijavljuje kao dobrovoljac i to kao član "gvozdenog puka". Komandant puka, bio je Dimitrije Matić. U isto vreme u jedinici ovog puka bile su dve hrabre heroine: Milunka Savić i Škotlanđanka Flora Sanders. U toku povlačenja srpske vojske preko Albanije, početkom januara 1916. bila je teško ranjena pa je preneta u Bizertu na lečenje. Istakla se u borbama za Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je "gvozdeni puk" bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji, zarobila je 23 bugarska vojnika. Za njena junaštva čuli su i saveznički vojnici, pa se i kod njih pronosila vest o hrabroj srpskoj devojci Milunki Savić.
Posle oslobođenja Bitolja, kad je otpočeo rovovski rat, kao dobrovoljac ušla je u Moravsku jurišnu četu, da se bori sa najboljim i najhrabrijim ratnicima ove divizije. O njenom junaštvu i ratnim podvizima govorilo se u savezničkim armijama. U njenu čast postrojavani su elitni saveznički pukovi i njihove ratne zastave spuštane u njenu čast na pozdrav.
O najtežim bitkama ovako je govorila:
„Učestvovala sam u mnogim bitkama, ali mi je najteže bilo u Gorničevskoj bici, polovinom septembra 1916. Moj Drugi pešadijski toplički puk, zbog junaštva nazvan Gvozdeni, bio je kod sela Cerova blizu Gorničeva. Bugari nas iznenadiše. Prvo napadoše naše susede Dunavce, njihove predstraže isekoše na komade, pa navališe na nas. Njihovi ih oficiri poteraše pištoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, pijani, ljuljaju se u hodu i pevaju svoju himnu, šumi Marica krvava dok urlaju „Ure, ure!” Mi ih pustimo bliže, pa osusmo po njima brzom paljbom. Tu smo ih strašno namlatili. Bile su gomile leševa. Mnogo mi se sažalilo. U jednom trenutku prestala sam da gađam, nisam mogla više da pucam u pijane ljude, grehota je. Tu sam, možda, dušu ogrešila, ali morala sam, bio je rat. Znali smo u pozadini da pohvatamo mačke i pse. Za repove smo im vezivali prazne konzerve i posle pola noći, kada je najslađi san, puštali smo ih ka bugarskim rovovima uz paljbu plotuna. Zveče one konzerve u mraku, a Bugari misle ći da je napad, do zore bi uplašeni besomučno puzali, a mi legli i spavamo. Ujutru, kada vide šta je, iz rovova nam psuju majku galiotsku.
Mi smo pevali kada su nas francuske lađe prebacivale iz Albanije na Krf, a bili smo živi leševi. Francuski mornari i oficiri plakali su slušajući nas, i govorili su: „Kakav divan narod”! Pevali smo kada smo umirali na ostrvu Krfu i Vidu, pevali smo kada smo ginuli na Solun skom frontu. Kada bismo u rovovima zapevali, Bugari bi prestali da pucaju. Zato smo mi narod koji nikada ne može da propadne. Voleli su me srpski vojnici, poštovali, a i bojali su me se. Možda me zato niko od mojih ratnih dru gova nije zaprosio. Verovatno su mislili da bi Milunka, onako opasna u borbi, bila bombaš i u braku.”'- iz Revija „Duga”, posebno izdanje „Solunci”, januar 1985.
Milunka Savić, 1916. (foto:novosti)
