Iz zahvalnosti najvećem svetitelju koji je omogućio da uopšte imamo hleb na stolu, domaćice u Srbiji danas bi trebalo da umese perece. Prema jednoj legendi o Svetom Savi i jednoj anegdoti iz njegovog života nastao je ovaj običaj.

Legenda kaže da je u jednom trenutku Sveti Sava bio spreman da se sprijatelji sa samim đavolom, samo da bismo mi danas svakog dana na stolu imali svež hleb.Jedna od narodnih legendi kaže da su se nekada ljudi, da bi dobili brašno od žita, jako mučili. Tucali su žito u stupi ili ga mleli u žrvnju. Gledao to Sveti Sava pa se sažalio. Odlučio je da smisli neku bolju i lakšu spravu.

Posle dugog razmišljanja smislio je kako da napravi vodenicu. Načinio je i postavio na reci, da melje. Ali, nikako nije mogao da izmisli čeketalo i koš, već su ljudi morali rukama da sipaju žito iz vreća u rupu vodeničnog kamena. A to je bilo ne samo dangubno nego i opasno jer se dešavalo da pri obrtanju kamen dohvati pomeljare za ruke, pa ih izranjavi.

Jednog dana došao đavo Svetom Savi u vodenicu da vidi šta je napravio. Videvši kako je nezgodno što se žito iz vreća sipa rukama u rupu od kamena, pokazao je Svetom Savi kako će napraviti koš i čeketalo, pod pogodbom da mu se za to ustupi jedan dan u godini da bude njegov u vodenici. Hteo je da bude u dobrim odnosima sa njim. Sveti Sava je pristao i odredio da Badnji dan pripadne đavolu. Zbog toga se đavoli često nalaze oko vodenice, smatraju da je to njihovo.

Na Badnji dan, pošto pripada đavolu, retko koji vodeničar čuva vodenicu. Štaviše, tog dana niko neće ni da melje žito. Veruje se da bi se vodeničarima i pomeljarima tada desilo neko zlo. A Sveti Sava je znao zašto je đavolu odredio baš taj dan. O Božiću se smrznu reke, pa se ne može ni mleti, pa tako đavo nikad ne može uzeti ujam. U znak zahvalnosti, što im je olakšao mlevenje žita, u narodu je ponikao običaj da se na Savin dan mesi pecivo od belog pšeničnog brašna koje se nosi u crkvu i tamo deli deci.

U Vojvodini, ali i drugim delovima Srbije se od peciva najčešće prave perece, posne, ako Savin dan pada u sredu ili petak a mrsne ako pada nekim drugim danom.

Ovaj običaj nije vezan za crkvene kanone, nastao je davno ali u nekim delovima Srbije zadržao se i do dana današnjeg.